|
Hidro-arheoloska istraživanja Crne Gore
-Maljevik 2010
|
Prije skoro nekoliko mjeseci bilo je skoro nezamislivo da se na prostoru crnogorskog primorja mogu organizovati podvodno arheološka istraživanja. Svako ko je i malo upoznat sa stanjem unutra ove profesije u Crnoj Gori mogo je samo da odmahne glavom i da se sarkastično nasmije. Međutim, nakon fantastičnog otkrića kamenih arhitektoskih elemenata u plićaku uvale Maljevik, i jednim prilično mukotrpnim pripremnim radom, otvorena je nova stranica u arheologiji Crne Gore.
U saradnji sa univerzitetom u Southemntonu, Centrom za podvodnu arheologiju, kojim rukovodi dr Lucy Blue, uspjeli smo da organizujemo prva podvodna sistematska istraživanja lokaiteta na našoj obali. Projekat je započet pod nazivom Spašavanje podvodnog nasljeđa Crne Gore-Maljevik 2010 . Nakon pripremljenog projekta koji je obuhvatao Maljevik, uvalu blizu Sutomora, i Bigovicu, uvalu koja se nalazi u neposrednoj blizini luke Bar, uslijedila je materijalna pomoć Hedley Trust fondacije velikog arheološkog mecene lorda Seinsburija, koja je omogućila da se krene u pripremu ka konkretnoj realizaciji.
Ekipu koju je okupio Southemnton University, činili su osim Dr. Lucy Blue (UK) i Dr. Athena Trakadas (UK), kustos muzeja Vikinga u Danskoj, Matt Dawson (USA) arheo snimatelj i doktorant pomenutog univerziteta, dr Ania Kotarba-Morley (UK), i master studenti, Angela Rodriguez (Kolumbija), Anya Rutter (Njemačka), Quinn Saint Amand (USA), Charles Le Quesne (UK) član RPS kompanije i Mike Morley (UK) geolog, predavač na Oksfordu. Naravno, cilj projekta bio je da se oformi ekipa arheologa i studenata arheologije iz Crne Gore, jer se istraživanje zasnivalo i na obuci naših studenata u oblasti ronjenja prilikom radova u arheologiji i savlađivanju metodologije podvodnog istraživanja. Tako je oformljena prva podvodno-arheološka ekipa u istoriji arheologije Crne Gore, pod pokroviteljstvom JP Kulturni centar-Zavičajni muzej Bar, koju čine: Dejan Drašković, Petra Zdravković, Ivana Medenica i Mladen Zagarčanin, arheolozi ronioci, i Nikola Borovinić student arheologije.
Na početku, činilo se skoro nemogućim pronaći adekvatnu logistiku koja funkconiše na nivou države, a koja bi nam pomogla da prebrodimo možda i još težu prepreku nego što je nedostatak tehničkih sredstava, a to su administrativni problemi oko dozvola za ronjenje i istraživanje. U ovom dijelu projekta, uz pomoć Ronilačkog saveza Crne Gore i njenog člana Vanje Miloševića, kao i uz pomoć Regionalnog centra za obuku i deminiranje u Bijeloj, na čelu sa Veselinom Mijajlovićem, dobili smo neophodnu podršku u prevazilaženju ovih problema. U isti mah, Centar u Bijeloj nam je osim potrebnih dozvola dao na raspolaganje i dio ronilačke opreme, koju smo koristili tokom istraživanja. Veliku finanasijsku pomoć imali smo od Ministrastva kulture Crne Gore, koje je pokrilo veliki broj troškova , a koji se tiču ronjenja, boravka i kupovine opreme.
Međutim, projekta nebi bilo, ili bi se sve svodilo na puku formalnost i ispunjavanje obećanog zadatka kojeg smo najavljivali preko medija, da nije bilo ronilačkog kluba SCUBAQUEST, i broda DOWNUNDER, vlasnika Željka Dragutinovića. Od momenta kada smo stupili u kontakt sa Scubaquest-om, cijeli projekat je postao nestvarno lijepa arheološka avantura, koju smo do tada mogli da sanjamo. Na brodu smo tokom 12 dana imali svu potrebnu opremu, mogućnost rada u zatvorenim uslovima, korišćenje kuhinje, toaleta i što je najvažnije uživanju u u radu i opuštanju nakon ronjenja. Takođe, sva tehnička logistika sprovodila se na Downunder-u , a neki od studenata arheologije su ovdje čak i završili kurs za mlađeg ronioca neposredno prije početka istraživanja.
Svemu ovome pomogao je i Milan Aničić, koji je kao Željkov pomoćnik bio u svakom trenutku na raspolaganju i iskusnom i neiskusnom dijelu ekipe.
Za dvanaest dana ronjenja proveli smo, ponaosob, u prosjeku 22 sata pod vodom, što je oko 180 sati arheoloških istraživanja. To znači sa smo skoro jedan dan potrošili ispod površine vode. Ponekad smo imali i do 3 ronjenja dnevno, što je izuzetno iscrpljujuće za neke od nas kojima je ovo bio prvi put da povežemo više od tri dana ronjenja.
Prvi dio istraživanja bilo je rješenje enigme Maljevik. Odakle veliki polufabrikovani antički arhitektonski elementi na maloj dubini? Da li se radi o brodolomu ili naselju gdje su se proizvodili. Istraživanje je uključilo i geološka ispitivanja kao i arheološka isptraživanja obale, odnosno rekognosciranja samog priobalja. Prema dosada obarađenim podacima, a oni uključuju cijelu uvalu Maljevik, došlo se do sledećih zaključaka.
Primarni lokalitet je podjeljen na dvije cjeline koje uključuju dve skupine, od četiri i od dva arhitektonska elemeta, međusobno udaljeni desetak metara. Bez sumnje, kamen je lokalnog porijekla, i nalazi se u samoj blizini. Postoje indicije da je klesan upravo na poziciji, na mjestu na kome su i otkriveni, a da je zbog pedološke depresije koja iznosi i do 4 metra, ovaj lokalitet, kako bi arheološkim rječnikom kazali, in situ.To znači da je nivo obale od antičkih vremena potonuo, i da današnja geološka slika ne odražava stanje u rimskom dobu.
Nije pronađen veliki broj pokretnog arheološkog materijala, ali je, od vremena kada smo po prvi put obznanili da se ovdje nalaze ostaci neke građevine, došlo do čišćenja materijala na obali i arheološkog materijala u plićaku blizu obale. Maljevik je vrlo brzo postao stecište „istraživača“, a nemali je broj onih koji su svoje teorijie o Troji pomjerili baš ovdje.
Sekundarni dio plana istraživanja na Maljeviku bila je provjera cijele uvale. Sa jugoistočne strane, na samom ulazu u uvalu Maljevik, otkriveni su pjetrificirani ostaci dva antička brodoloma. Jedan je poveći, i za njega se znalo i prije, ali od vremena od kada su ga skroz devastirali za kradljivce amfora više nije bitan. Ostalo je veliki broj ulomaka koji ne bi mogli biti identifikovni da se nije pronašlo nekoliko dokaza (dna amfora) koji potvrđuju da su ovdje amfore iz 1 i 2. vijeka, poznate pod nazivom Bridizi type. Ovaj brod se razbio o površinsku stijenu, a sav teret je upravo ispod nje, na rastojanju od 10 metara. Drugi tip amfora nalazi se u blizini iste podvodne stijene, i prema strukturi fragmenata proneđene keramike i njihovim morfološkim osobinam može se kazati da potiču iz Sjeverne Afrike. i da pripadaju periodu 4-5. vijeka.
Bigovica je sasvim drugačiji tip lokaliteta. To je jedno od najinteresantnijih mjesta za proučavanje arheologije malih emporiona, a sudeći po broju tipova amfora, ovo je možda najbogatije nalazište na istočnojadranskoj obali. Tipologija amfora seže od 3 vijeka prije Hrista, a prateći skoro sve vijekove, završava se oko 15. vijeka. Pronađeni su ulomci skoro svih poznatijih mediteranskih radionica, među kojima prednjače italo-grčki tipovi, Dressel 1 i 2 i Dressel 6b, istočno i sjevernomediteranski Late Roman 1 i 2, skoro sve poznatije sjevernoafričke produkcije, vizantijske amfore od 6 do 13 vijeka i još mnogo, mnogo toga. Kao i kod proučavanja Maljevika, i ovdje su uzeti sedimentološki i geološki uzorci, a rekognosciran je širi pojas oko uvale, gdje su konstatovana neka fortifikaciona rješnja koja idu u prilog postojanju spekuluma (osmatračnice). Takođe, pronađena je rampa za izvlačenje tereta, uklesana u živoj stijeni pod uglom. Ovaj vještački prilaz zbog pretovara omogućavao je pristajanje blizu same obale a u blizini su pronađena i dva velika recipijenta za vodu udubljena u stijeni.
Takođe, na Bigovici su pronađena rebra nekog čamca ili manjeg drvenog brodića kojeg su u nepoznatom vremenu namjerno potopili. Gomila kamenja na čamcu ukazuje da je prije potonuća ovaj čamac opterećen a zatim potopljen. Od nalaza imamo puščano zrno iz Drugog Svjetskog rata, što svakako ne može sa sigurnošću da datuje ovaj brod. Analize pomoću C14 metoda omogućiće preciznije datovanje olupine.
Projekat bi trebao da se nastavi i 2011 godine, a predviđa se proširenje radova na Bigovici, i istraživanje drugih uvala. Sama činjenica da postepeno dobijamo sliku pozicija i izgleda malih antičkih lučica za pretovar roba čini ovaj vid podvodne arheologije veoma interesantnim. Proučavanje odnosa ovih emporiuma sa zaleđem na osnovu svih mogućih arheoloških, geoloških i fizičko-hemijskih parametara omogućiće da se bolje shvate trgovački preobražaji kroz istorijske epohe i uticaj geoloških promjena na mjenjanje mjesta pretovara roba iz cijelog Mediterana. Takođe veoma je bitna tipologizaciju pokretnog arheološkog materijala ispod mora,da bi se pokazalo naučnoj javnosti da i na ovim prstorima fluktuiraju keramički i drugi predmeti za koje se mislilo da dolaze samo u velike antičke centre na Jadranu.
|
|
|
Just a few months ago it was almost inconceivable that hydro-archaeological research could be organized in the area of the Montenegrin coastline. Anyone who is a little familiar with archeology in Montenegro could only shake his head and smile sarcastically to the idea. However, after the discovery of fantastic architectural stone elements in the shallow bay of Maljevik, and rather painstaking preparatory work, a new page of archeology in Montenegro was opened.
In cooperation with the University of Southampton Centre for Underwater Archaeology, headed by Dr Lucy Blue, we were able to organize the first systematic underwater research of locations on our coast. The project began under the name “Rescue Underwater Heritage of Montenegro-Maljevik 2010”. Initial preparation for the project, which included Maljevik, a bay near Sutomore, and Bigovica, a bay located near the port of Bar, was followed by financial support from a great sponsor of archaeology, Lord Sainsbury, and his Hedley Foundation Trust. This allowed for the project to move from preparation towards concrete implementation.
A team gathered by Southampton University, including Dr.Lucy Blue (UK), Dr. Athena Trakadas (UK) museum curator at the Viking Museum in Denmark, Matt Dawson (USA) archaeological photographer and doctoral student of the university, Dr. Ania Kotarba-Morley (UK), Master students Angela Rodriguez (Colombia), Anya Rutter (Germany), Quinn Saint Amand (USA), Charles Le Quesne (UK) from RPS company, and Mike Morley (UK) geologist and Oxford professor. Of course one of the objectives was to establish a team of archeologists and archeology students from Montenegro, because the study was based on training of our students in the field of archeological diving and mastering the methodology of underwater research. Thus was formed the first underwater archaeological team in the history of archeology in Montenegro, sponsored by the Public Cultural Center-Museum Bar, which consists of: Dejan Draskovic, Petra Zdravkovic, Ivana Medenica and Mladen Zagarčanin as archaeologists- divers, and Nikola Borovinic, a student of archeology.
At first, it seemed almost impossible to find adequate logistics that would function at the state level, and which would enable us to overcome the perhaps more serious obstacle than the lack of technical resources, which are administrative problems with permits for diving and research. In this part of the project, with the help of the Diving Association of Montenegro and its representative Vanja Milosevic, well as the Regional Centre for Training and Demining in Bijela, headed by Veselin Mijajlović, we recieved the necessary support to overcome these problems. Besides necessary permits, Bijela Centre supplied us with a portion of the diving equipment which we used during the project. We received great financial support from the Ministry of Culture of Montenegro. It covered various expenses related to diving, accommodation, and equipment.
However, the project could not be conducted as planned if it wasn’t for the dive center SCUBAQUEST, dive boat Downunder, and its owner Zeljko Dragutinovic. From the moment we contacted SCUBAQUEST the whole project became a surreal and beautiful archaeological adventure. On board for 12 days, we had all the necessary equipment, the possibility of working in enclosed and protected conditions, with the use of a kitchen and toilets and most important of all, we had comfort that enabled us to enjoy our work and relax after diving. Also, all technical logistics were conducted on Downunder, and some of our archeology students completed their dive course there prior to the beginning of the project.
Željko’s assistant Milan Anicic was also a great help, always available to assist the experienced as well as inexperienced members of the team.
In 12 days of diving, we spent on average 22 hours underwater each, which yields about 180 hours of archaeological research. Sometimes we had to do up to 3 dives per day, which was very exhausting for some of us not used to extensive diving.
The first part of the research was solving the Maljevik enigma. Where did these semi-fabricated antique architectural elements come from? Is it a shipwreck or remains of the village where they were produced? The research has included a soil and an archaeological survey, as well as reconnaissance of the coast. According to the data gathered so far, we came to the following conclusions:
The primary site is divided into two parts, involving two groups of architecture elements ten meters apart, consisting of four and two pieces. Without a doubt, the stone is of local origin. There are indications that it was carved right on site. Depression of the soil is up to 4 meters; therefore the site is, in archeological terms, “in situ”. That means that the level of the coast from ancient times sunk and that today's picture does not reflect the geological situation of the Roman period. A large number of loose archaeological material was not found. From the time it was first published that the remains of some sort of building were found in Maljevik, a lot of archaeological material was removed from shallow waters around the site and towards the shore. Maljevik quickly became a target for “explorers”. A number of them have shifted their theories of the existence of Troy to this location!
The secondary part of the research was to examine the bay of Maljevik. At the south entrance to the bay, the remains of two petrified ancient shipwrecks were found. The larger one was known from before, and after being devastated by amphora thieves over the years, is no longer relevant. The second has a large number of fragments that we would not be able to indentify if it wasn’t for pieces of the amphorae bottoms that proved to be from 1st and 2nd amphora, known as Bridizi type. This ship broke apart on a rock, and spilled its cargo directly below it, in an area of 10 sq. meters. Another type of amphora fragment was found in the vicinity of the same rock. According to the structure and morphological characteristics of the fragments it can be said that they originate from North Africa and are from the 4-5 centuries.
Bigovica is a completely different type of site. It is one of the most interesting places to study archeology of small emporiums and, judging by the number of amphorae types, this is perhaps the richest site on the eastern Adriatic coast. Amphora typology ranges from 3rd century BC, and follows almost all ages, ending up to about 15th century. Fragments were found from nearly all famous Mediterranean workshops, among which are Italo-Greek types, Dressel 1 and 2 and Dressel 6B and E ,as well as North Mediterranean Late Roman 1 and 2, almost all major North African production, Byzantine amphorae from 6th to 13th centuries, and more— much more. As with the studies at Maljevik, geological and sediment samples were taken. Reconnaissance of a broader area around the bay was done. Evidence of fortifications was found, which supports the theory of the existence of a speculum (watch tower). Also found was a ramp used to offload cargo, carved at an angle into solid rock. This access enabled docking near the shore. In the vicinity, two large water recipients were found indented in the rock.
Ribs of an unknown boat or small wooden ship were found in Bigovica as well, which appears to be deliberately sunk. Piles of stones on the boat indicate that, prior to the sinking, the boat was loaded and then sunk. The discovery of a bullet from the Second World War near the wreck certainly cannot be used for dating the ship with certainty. Analysis using a C14 method will allow for better dating of the wreck.
This project should be continued and in 2011 to provide for expansion of the work in Bigovica and to explore other bays. The very fact that we are gradually getting a picture of the existence, positions, and characteristics of small ancient ports used for transportation of goods makes this kind of underwater archeology very interesting. Study of the relationship between these emporiums an surrounding lands, based on the all available archaeological, geological, physical and chemical parameters will allow to better understand the historical trade transformations of the era, and to how geological changes influenced the way goods were transported from the Mediterranean. It is also very important to indentify and catalogue underwater archaeological material to be able to show the scientific community the existence of pottery and other items that are thought to be arriving only to large antique centers on the Adriatic.
|
|
Prvi MPA (Marine Protected Area)
projekat u Crnoj Groi
|
U period Maj/Juni 2010, Ronilacki centar Scubaquest i specijalizovani Ronilacki brod “Downunder” su bili deo prilot projekta za proglasenje prve pomorske zasticene zone u Crnoj Gori.
Zaštita prirodnih karakteristika obalnog područja i mora Crne Gore ključne su za održivi razvoj zemlje. Ispunjenje zakonskih standarda Evrope vezanih za očuvanje čovjekove okoline od suštinskog su značaja za očekivanu integraciju zemlje u Evropsku Uniju.
Da bi se omogućilo ispunjenje ovog značajnog cilja, Ministarstvo uređenja prostora i zaštite životne sredine aktiviralo je 2008. godine projekat za razvoj Plana upravljanja prvom Zaštićenom zonom u moru u Crnoj Gori. Ovaj projekat dio je okvira aktivnosti za sprovođenje Nacionalne strategije održivog razvoja Crne Gore i sponzorisan je od strane italijanskog Ministarstva za Zivotnu Zredinu Zemlju i More.
Istraživački tim okupio je pet italijanskih i crnogorskih stručnjaka za biologiju mora, tri koordinatora projekta i tri pomoćnika iz Crne Gore. Dr. Vesna Mačić, biolog mora i stručnjak za marinske ekosisteme iz Instituta za biologiju mora iz Kotora, zamoljena je da učestvuje kao lokalni naučni supervizor aktivnosti. Predstavnici nacionalnih i lokalnih vlasti takođe su pozvani da pomognu i ukljuce se u ovaj projekat. Ronilacki centar Scubaquest je pruzio svu kompletnu tehnicku i logisticku podrsku za izvodjenje projekta.
Tokom proteklih godina, obalne i morske zone bile su izložene pojačanim pritiscima ljudskih aktivnosti, čime su se pod prijetnjom našli dragocjeni i osjetljivi ekosistemi. Povećana urbanizacija i razvoj turizma doveli su do ubrzane degradacije i gubitaka prirodnih staništa, posebno uz obalu – na plažama i u njihovom neposrednom okruženju, na pješčanim dinama, obalnim močvarama i u pećinama. Progresivno smanjenje ulova ribe iz godine u godinu jasan je pokazatelj da su marinski ekosistemi predmet rastućeg pritiska zbog izgradnje, ilegalnih i neodrživih tehnika ribolova, zagađenja, ispuštanja otpada u more, pretjeranog korišćenja prirodnih resursa.
Nakon izvršenih konsultacija sa relevantnim akterima, Ministarstvo Uređenja Orostora i Zaštite Zivotne Sredine odabralo je lokalitet za pilot Zaštićenu zonu u moru. Ona uključuje obalnu oblast između Perazića dola i Crnog rta, koja zahvata približno 12 kilometara obale između Budve i Bara.
Mali grad Petrovac, lociran preko puta ostrva Katič i Sveta neđelja, nalazi se u samom centru prve crnogorske Zaštićene zone u moru.
Tokom proteklih godina, kao i u drugim primorskim gradovima, u Petrovcu je došlo do ekspanzije prije svega plažnog i nautičkog turizma, kao i do jačanja turističke infrastrukture. Međutim, neophodna ekološka infrastruktura i postrojenja, koja bi trebalo da osiguraju adekvatnu kontrolu pitanja vezanih za zaštitu čovjekove okoline, nisu razvijeni u potpunosti.
Lokalne ekonomske aktivnosti uglavnom su sezonskog karaktera i vezane su za turizam, i u okruženju nema većih industrijskih postrojenja. Početna istraživanja ukazuju da bi očuvanje i zaštita tradicionalnih aktivnosti bilo ekonomski održivo, i da bi moglo koegzistirati sa Zaštićenom zonom u moru, uz poštovanje njenih zoniranih oblasti.
Istraživanje morskih ekosistema sprovedeno je kao pilot-projekat mapiranja staništa u Zaštićenoj zoni u moru.
Početna faza istraživanja sprovedena je u maju 2010. i uključivala je prvo istraživanje dna uz pomoć podvodne kamere koju je vukao istraživački brod “Downunder”. Mjerenja vezana za kvalitet vode obavljena su zahvaljujući multi-parametarskoj sondi.
Druga faza ispitivanja obavljena je u junu 2010. Istraživački tim sproveo je vizuelni popis populacija ribe i kvalitativnu i kvantitativnu procjenu stanja livada morskih trava Posidonia oceanica i Cymodocea nodosa.
Preliminarni rezultati:
Kvalitet morske vode je prosječno dobar, bez naznaka da postoje izvori teškog zagađenja.
U čitavoj proučavanoj oblasti, preovlađuje dobar status livada morske trave, uz evidentne procese degradacije u nekim djelovima.
nekoliko zaštićenih staništa i vrsta, što su: morske trave Posidonia oceanica i Cymodoce a nodosa, prstaci, puž bačvaš, školjke palasture, ljubičasta morska zvijezda, rak zezavac, morski sunđer, kernja, morski konjic, alga cistozira.
Nakon uspostavljanja nacionalne Zaštićene zone u moru, ove važne vrste mogle bi da budu dobar razlog da ova zona zaštite bude uvrštena i na listu Specijalnih zona zaštite od značaja za Sredozemlje.
Negativni uticaji na ekosisteme ogledaju se u malom broju prisutnih vrsta ribe i niskoj konzistentosti populacija ribe.
Velik uticaj imaju neodržive i protivzakonite aktivnosti, kao što su vučenje kočarskih mreža blizu obale, sakupljanje prstaca, ribolov eksplozivom, podvodni ribolov sa aparatima za ronjenje i bacanje građevinskog otpada u more.
Postojeći zakoni ne sprovode se u dovoljnoj mjeri, ne postoji efektivna kontrola bezbednosti nautičkog saobraćaja, sportova na moru i zona za plivanje i kupanje.
Prisutan je dobar potencijal za održive tradicionalne aktivnosti i turizam.
Jedan od jasnih primjera uništavanja ekosistema jeste neprestano, iako zabranjeno, sakupljanje prstaca, koji su rasprostranjeni duž kamenitih obala Sredozemlja. Zbog veoma visoke cijene i potražnje za ovim školjkama, ronioci čekićima obijaju stijene da bi ih izvadili, uprkos činjenici da je njihovo skupljanje i prodaja zabranjena zakonom.
Ova aktivnost ima ozbiljan uticaj na životne zajednice koje prekrivaju morsko dno, utiču na riblju faunu i izazivaju propratni efekat povećanja populacije morskog ježa.
Ponovna kolonizacija ovih oblasti trajaće decenijama.
Drugo suštinsko pitanje koje se tiče života u moru, a na koje je u ovom projektu obraćena posebna pažnja, jeste očuvanje morskih livada morske trave. Morske trave su ukorijenjene, cvjetajuće biljke koje rastu formirajući gustu i visoko produktivnu podlogu koja je od velikog značaja za beskičmenjake i ribe. Livade morske trave predstavljaju ključno stanište u životnom ciklusu mnogih organizama. Livade morske trave predstavljaju idealno okruženje za mlađ velikog broja organizama, koji ne mogu da žive na dnu bez vegetacije. Povećavaju dostupnost hrane i objezbeđuju utočište od predatora, što ih čini faktorom od ključnog značaja za morska staništa. Kao rezultat, bogatstvo i diverzitet faune i flore su, po pravilu, veći u ovim, nego u okolnim oblastima bez vegetacije.
Posidonia oceanica je dugovječna i spororastuća vrsta - kompjuterski modeli, zasnovani na rastu rizoma i šablonima razvoja korijena, ukazuju da bi trebalo da prođe 350 godina da bi se razvio klon radijusa 15 metara.
U Sredozemnom moru, podvodne livade morske trave Posidonia oceanica pokrivaju oblasti koje čine 25% morskog dna, na dubinama do 40 metara. Podvodne livade Posidonia-e nalaze se na listama prioritetnih staništa prema Evropskoj direktivi o staništima.
Kao viševjekovni organizmi, oni reflektuju uslove iz svog okruženja, I predstavljaju odlične biološke indikatore na koje se ekološki monitoring i upravljenje priobaljem mogu usmjeriti .
Ipak, livade morske trave su u regresiji, jer su predmet mnogih pritisaka: izgradnja na kopnu, urbano i industrijsko zagađenje, mehaničko uništenje i prezasićenje nutrijentima kao posledica otpada iz oblasti akvakulture, poljoprivrede i urbanih aktivnosti.
Oblasti morske trave ranjive su u odnosu na ljudski faktor i značajno su se smanjile u mnogim obalnim područjima zbog pritisaka u obliku prezasićenosti hranljivim materijama, zamućenjima, nanosima mulja i mehaničkim poremećajima.
Pilot Zaštićena zona u moru je mjesto na kome su aktuelni trendovi društvenog i ekonomskog razvoja harmonizovani sa potrebom očuvanja čovjekove okoline prema najvišim mogućim standardima, sa ciljem da se doprinese konzervaciji, oporavku i unapređenju biološkog diverziteta i očuvanju produktivnosti morskog i obalnog područja.
Metodologija koja se razvija za upravljanje pilot Zaštićenom zonom u moru u Petrovcu oblikovana je tako da bude primjenjena na druge buduće zone zaštite duž crnogorske obale.
Uspostavljanjem Zaštićene zone u moru, uz zaštićene kopnene oblasti od značaja za diverzitet biljaka, životinja i staništa, predstavlja i efikasno oruđe u obezbjeđivanju trajne zaštite, omogućavajući oporavak i mudro korišćenje prirodnih resursa.
|
|
|
Over the period of May/June 2010, dive center “Scubaquest” and specialized dive boat "Downunder" were part of the pilot project to establish the first Marine Protected Zone in Montenegro.
Protection of the marine life and natural characteristics of the coastline in Montenegro are some of the key requirements for sustainable development of the country. Meeting European standards related to environmental preservation issues is essential for the country’s pending integration into the European Union
In order to ensure fulfilment of this important goal, the Ministry of Urban Planning and Environmental Protection introduced a project in 2008 for the development of a management plan to create the first protected marine zone in Montenegro. This project is part of the activities for the implementation of the National Strategy for Sustainable Development of Montenegro, and is sponsored by the Italian Ministry of the Environment Land and Sea.
The research team included five Italian and Montenegrin marine biology experts, three project coordinators, and three members of support staff from Montenegro. Marine biologist Dr. Vesna Macić, expert in marine ecosystems from the Institute for Sea Biology in Kotor, was asked to take part in the project as a local scientific supervisor. Representatives of the national and local authorities were invited as well, to help and get involved in this project. Dive center “Scubaquest” has provided all necessary technical and logistic support for the project.
Over the years, coastal and maritime zones have been under increased pressure from human activities. This caused a threat to precious and vulnerable ecosystems. Increased urbanisation and tourism has led to rapid degradation of natural habitats, especially in areas near the coast, on beaches, coastal wetlands, and caves. Progressive decline of the fishing harvest from year to year is a clear indicator that the marine life is undergoing pressure due to construction, illegal fishing practices, pollution, waste emissions, and excessive use of natural resources.
After consulting relevant stakeholders, the Ministry of Urban Planning and Environmental Protection selected the site for the pilot Marine Protected Area. It covers the area from Perazića Do to Black Cape, which spans approximately 12 km of coastline between Budva and Bar. The small town of Petrovac, located across from the Katič and Sveta Neđelja islands, is located in the center of the first Montenegrin MPA.
Over the years, similar to other seaside cities, Petrovac experienced the expansion of beachfront and nautical tourism, as well as a boost of tourism infrastructure. Necessary environmental infrastructure however, which is expected to ensure adequate control related to environmental protection, has not been fully developed.
Local economic activities are mostly seasonal and related to tourism. There is no major industry in the surrounding area. Preliminary research indicates that traditional local economic activities would be sustainable in coexistence with the MPA, in respect to its dedicated area.
The survey of marine ecosystems is conducted as a pilot project for mapping the natural habitats in MPA.
The first phase of the survey was conducted in May 2010. It included the first survey of the sea-bottom with an underwater camera towed by the research boat "Downunder". Water quality measurements were carried out with a multi-data probe. The second phase of the survey was conducted in June of 2010. A research dive team conducted a visual census of the fish population and qualitative and quantitative assessment of the sea grass meadows of the Posidonia Oceanica and Cymodocea Nodosa.
Preliminary results:
Quality of the sea water is good on average, without any indication of heavy pollution.
Good condition of the sea grass meadows is observed in the area of research. However, there is an obvious degradation process in some areas.
Presence of several protected species were observed such as: sea grass Posidonia Oceanica and Cymodocea Nodosa, Date Mussels, Bačvaš snail, Palastura shell, violet sea stars, Zezavac crab, sea sponge, Grouper, sea horse, Cistozira algae.
Following the establishment of the national MPA, these important species could be a good reason to add this MPA to the list of zones of special importance for the Mediterranean.
Negative effects on the ecosystem are reflected by a small fish population.
A large impact is caused by unsustainable fishing practices and illegal activities, such as: net dragging close to the coast, harvesting date mussels, fishing with explosives, underwater fishing with scuba diving equipment, and dumping construction waste into the sea.
Existing laws have not been implemented sufficiently. There is no effective control over nautical and water sports, as well as beach zones.
There is a good potential for sustainable traditional activities and tourism.
One clear example of the ecosystem destruction, although illegal, is constant: the harvesting of Date Mussels. Very high prices and demand for these shell drive scuba divers to hammer out chunks of stone containing Date Mussels, despite the fact that their harvest and sale is prohibited by law.
This activity has a serious impact on the flora and fauna of the seabed and causes increased population of sea urchins
Re-colonisation of the devastated areas will take decades.
Another critical issue that concerns sea life recognized in this project is the preservation of the sea grass meadows. Sea grass is a rooted blossoming plan that forms dense and highly productive foundations of great importance to fish and shellfish. Sea grass is a crucial habitat in the life cycle of many organisms. Sea grass meadows represent an ideal environment for offspring of many organisms that would not survive at the bottom without vegetation. Meadows increase food availability and are safe havens from predators, which makes them a key factor in the development of the fish pool. As result, fauna and flora are scarce at the bottom without vegetation, and thrive around sea grass meadows.
Posidonia Oceanica is long-lived, slow-growing species. Computer models, based on rhizome growth and the pace of the root development, show that it takes 350 years to develop a clone with a radius of 15 meters.
In the Mediterranean Sea, the underwater sea grass meadows of Posidonia Oceanica cover 25% of the seabed at depths of up to 40 meters. Posidonia meadows are on the list of priority habitats according to the European Directive of Habitats.
Being such slow-paced growing organisms, they reflect conditions of their environment, and they are excellent biological indicators that environmental monitoring and coastline management can rely on.
Nevertheless, sea grass meadows are in regression, as they are subject to many pressures: shoreline construction, urban and industrial pollution, mechanical destruction, and saturation with excess nutrients that are the product of aquaculture and urban activities.
Sea-grass is especially vulnerable to human activity. It has been considerably declining in many coastline areas, due to pressures such as: over-fertilization, clouding of the water, mud deposits, and mechanical disorders.
The Marine Protected Area is a place where current trends of the social and economic development are harmonized with the need for environmental protection according to the highest possible standards, with an aim to contribute to preservation, recovery, and improvement of the biological diversity of the shoreline.
Methodology for management of the pilot MPA in Petrovac is designed to be implemented in the future for other protected zones along the Montenegrin coast.
Establishment of the MPA zones, along with protected land areas of importance for the diversity of plants, animals, and natural habitats represent an effective tool for providing permanent protection and wise use of natural resources.
|
|
"Otkriće - avion kod Čanja”
|
Ispod površine mora, na par milja od Čanja, na dubini od preko 50 metara leže ostaci nepoznatog aviona. Višegodišnja potraga ronilaca sa broda „Downunder“ predvođena instruktorom Željkom Dragutinovićem je krajem avgusta 2008. godine urodila plodom. Ekipa časopisa Ronilački Svet je bila u pravo vreme na pravom mestu i donosi ekskluzivne snimke i utiske o ovom otkriću. „Još deset stepeni zapadno.Ok, imamo odziv na sonaru. Hajde da potvrdimo još jednom. Evo ga pojavljuje se. Bacaj marker!“ – ovo su bili završni trenuci pretrage koja se odvijala na pučini. Cela priča je počela nekoliko godina ranije kada je Željko Dragutinović PADI instruktor ronjenja i vlasnik ronilačkog broda „Downunder“ od lokalnog ribara Andrije Dikana Miškovića čuo priču da nedaleko od Čanja ribari često zapinju mrežama za „nešto“, a ponekad u njima završe i čudni predmeti od aluminijuma.
Ovo je bio više nego jasan signal da te vode kriju nešto jako zanimljivo i da to nije potonuli brod. Vrlo brzo po prijemu ovih informacija Dragutinović je sa iskusnim roniocima Dragutinom Durutovićem i Srđanom Miletićem krenuo u pretragu. Iako je i tada bilo odziva na sonaru, ronioci su na dnu pronašli samo beskrajna peščana prostranstva. Malo posle ove pretrage, ponovo se pokušalo ali takođe bez uspeha. Čak ni slika na sonaru. Samo beskrajno prostranstvo koje je ljubomorno čuvalo svoju tajnu.
Upornost se isplati
Slučaj je hteo da se krajem avgusta u Baru sakupi grupa iskusnih ronilaca, instruktora i snimatelja koji su bili raspoloženi da još jednom okušaju sreću. Vremenski uslovi su bili veoma povoljni i grupa koju su činili Dušan Varda (tv režiser i podvodni snimatelj), Ivana Orlović Kranjc (PADI STAF Instructor, podvodni fotograf), Dragutin Durutović(CEDIP M1), Srđan Miletić (CEDIP M1), Janez Kranjc (CMAS M1, podvodni fotograf i urednik časopisa Ronilački Svet) i Željko Dragutinović (PADI OWSI) je isplovila tog avgustovskog jutra sa nadom da će Posejdon ovoga puta biti dobre volje. Navigacioni instrumenti su pokazivali da se približavamo ciljnoj zoni i sve oči su bile uperene u monitor sonara. Očitavala se dubina od 55 metara što je u potpunosti odgovaralo podacima koje su nam dali ribari. Svi su poskočili kada se na monitoru pokazao pravougaoni oblik. U sledećem prolasku bačan je marker, pa zatim još jedan. Ni struje ni vetra nije bilo, tako da je sidro „Downunder“-a spušteno četrdesetak metara od markera, bez bojazni da bi moglo zapeti ili ošteti olupinu. Podelili smo se u dve grupe sa idejom da se nazavisno spuštamo niz markere. Srđan, Dašo i Duća su krenuli po jednom a Ivana i ja po drugom konopu. U prvih dvadesetak metara vidljivost je bila fenomenalna, ali sa prelaskom tridesetog metra uronili smo u mlečni oblak. Posle četrdesetog metra granica vidljivosti je bila svega 2 metra. Usporili smo zaranjanjanje sa velikom znatiželjom gledajući u plavetnilo pod nama. Na 50-tom metru primetili smo tamnu senku u dubini, koja se vrlo brzo pretvorila u jasne oblike zgužvanog aluminijuma.
Pošto već imam nekog iskustva u ronjenju na potonulim avionima, odmah mi je bilo jasno da je to to: avion! Oduševljenje je bilo neopisivo, ali je vreme nemilosrdno proticalo pa smo krenuli u obilazak pozicije. Osećaj ushićenja zbog dugo očekivanog otkrića pomalo nas je omeo da jasno sagledamo lokalitet, na tom prvom ronjenju. Na površini oduševljenje. Pošto je prva grupa krenula desetak minuta pre nas pod vodom se nismo sreli, ali smo vrlo brzo došli do zaključka da smo ronili na istoj poziciji, a ne na dva odvojena dela, kako smo isprva mislili. Granična dubina za moj fotoaparat (Nikonos V) je pedeset metara i svesno sam rizikovao noseći ga dublje. Naravno, posle nekoliko snimaka blokirao je, otkazujuči poslušnost. Za pravljenje snimaka u narednim ronjenjima izbor je pao na skromni Sony kompakt, čije je kućište moglo da ide do šezdeset metara dubine.
Sklapanje kockica
Posle smirivanja utisaka počeli smo da planiramo naredna ronjenja. Timovi su ostali isti i sa svakim novim zaronom u našim glavama je počela da se formira mnogo jasnija slika otkrivenog aviona. Radilo se o dvomotornom avionu koji je prilikom prinudnog sletanja ili pada u vodu ostao bez zadnjeg dela trupa i vertikalnog stabilizatora. Takođe, sigurni smo da se tokom potonuća okrenuo na leđa i tako sleteo na dno. Elisa nema, čak ni patrljaka što nas navodi na zaključak da su verovatno istrulile. Krila su na svojim mestima i njihov raspon je nekih 18 metara. Na njima se primećuje osnovna, zaštitna farba žute boje.
Avion je vremenom postao dom mnogih stanovnika podmorja. Primetili smo veliki broj jastoga nadprosečne veličine, a oko nas su kružili pagrovi. Bilo je očigledno da ronioci nisu silazili na ovu poziciju jer se riba nije plašila. Na žalost vidljivost se nije popravljala, šta više, postajala je i slabija na momente. U svakom slučaju uslovi za ronjenje su se pogoršavali.
Pogled u istoriju
Po povratku u Beograd posetili smo naše stare saradnike iz muzeja Vazduhoplovstva i prezentovali im najnovije otkriće. Izložili smo im i istorijske činjenice, kao i da postoje i živi svedoci koji su 1942. godine iz Petrovca gledali kako naspram Čanja avion pada u vodu. Mislilo se da je u pitanju italijanski bombarder Savoia, ali smo se vrlo brzo složili da pronađeni avion ne odgovara ni jednom modelu italijanskog proizvođača. Pregledom knjiga i tehničkih crteža, a na osnovu fotografija koje smo snimili najviše podudaranja je bilo sa britanskim lovcem bombarderom iz II Svetskog rata Bristol Beufighter-om. Skoro apsolutno poklapanje je pronađeno na krilima, tačnije na flapsovima čiji položaj i oblik u potpunosti odgovara britanskom modelu. Kontaktirali smo i muzej RAF (Royal Air Force) u Londonu, ali oni nemaju podataka da je neki Beufighter nestao na tom području. U svakom slučaju, potraga za podacima se nastavlja a i ronjenje i detaljnije plansko fotografisanje kada to vremenski uslovi budu dopustili. Kraj ove priče se još ne nazire. Podmorje Crne Gore krije još mnoge interesantne lokacije, međukojima ima i aviona. Samo da podsetimo na otkriće Spitfire-a od pre nekoliko godina, a ima nagoveštaja da to nije sve...
Tekst: Janez Kranjc , Časopis Ronilački Svet
February 2010 (Daily newspaper “Politika”)
Bombarder u ribarskim mrežama
Nemački avion iz Drugog svetskog rata, tipa „junkers”, dobro očuvan, leži na dubini od 54 metra u moru kod Čanja
Od našeg dopisnika
Sutomore –
Podmorje južnog Jadrana ne„naseljavaju”samo potonuli brodovi. Najnovije otkriće nadomak plaže Čanj kod Sutomora potvrđuje da ima i drugih neobičnih „stanovnika”. Ovoga puta reč je o starom avionu, nemačkom bombarderu iz Drugog svetskog rata, tipa „junkers 88”.Stručnjaci Vazduhoplovnog muzeja iz Beograda, na osnovu nalaza ronilaca, potvrdili su o kojoj letilici se radi.„Junkers”, koji je opsluživala četvoročlana posada, dosta je dobro očuvan, iako je više od pola veka u vodi, leži u pesku na dubini od 54 metra. Da li je, kako i kada oboren, ili je pak zbog nekog kvara „zaronio” i šta je bilo sa posadom, zasad su tajne koje raspaljuju maštu meštana, od kojih najveći deo ne pamti strahote Drugog svetskog rata. Barske ronioce su na traganje kod Čanja uputile učestale žalbe ribara na to „kako im nešto u moru kači mreže”. Formirana je u Baru internacionalna ekipa koja je otkrila potonuli avion i sa svojim nalazima upoznala Vazduhoplovni muzej u Beogradu, koji je upravo potvrdio o čemu se radi.Do sada je u moru ispred Crne Gore otkriven još jedan avion. Reč je o „spitfajeru” koji se nalazi na ulazu u Boku Kotorsku. On je, za razliku od nemačkog bombardera kod Čanja, rasturen i njegovi delovi leže u širokom krugu.
Poznati advokat i nautičar iz Bara Dragutin Durutović, u ime barskih ronilaca, ističe da su on i njegovi prijatelji spremni da stave na uvid poziciju aviona državnim organima, vojsci i policiji. Nisu, kaže, isključene ni posete turista-ronilaca, ali budući da se radi o velikoj dubini na kojoj prete razne opasnosti, ronjenje ne sme da se obavlja na svoju ruku, bez saradnje s barskim istraživačima plavih dubina.Roniocima rekreativcima se uopšte ne preporučuje silazak do „junkersa”, koji obavijen mrežama ribara „spava” na dnu.
S. Gregović
[objavljeno: 04/02/2010]
Höhlen-, Wrack und Naturtauchgänge, daneben Gebirgsschluchten und historische Architektur, Olivenbäume und der Wille eines kleinen Landes, in die EU aufgenommen zu werden: Montenegro ist ein außergewöhnliches Reiseziel! Montenegro, ja wer kennt schon Montenegro und vor allem die dortigen Tauchplätze? Mit dieser Grundeinstellung suche ich das kleine Land auf. Zwei kleine und überschaubare Flughäfen stehen als Reiseziel zur Auswahl. Podgorica, die Hauptstadt, wird mein Flugziel sein, um dann etwa 40 Autominuten später in der Nähe der Stadt Bar mit Blick aufs Meer zwischen meinen Erkundungstouren zu verweilen.
 
In dem kleinen Ferienhaus in der Nähe von Bar angekommen, schweift der Blick sofort aufs Meer. Weite, Wellen und türkis-blaues Wasser, das sich zwischen den Felsen an den Klippen seinen Weg sucht, laden förmlich dazu ein, erkundet zu werden. Flossen, Maske, Schnorchel und Kamera werden schnellstens aus dr Tasche geholt und ab geht es in die Adria: Sichtweiten von über 15m geben einen Einblick in die felsige Bodenlandschaft, die mit vielen Seeigeln und Algen sowie Korallentieren besiedelt ist. Zwischendrin immer wieder eine kleine Seegraswiese. So etwas direkt vor seiner Tür zu haben ist ein Traum für jeden Freitaucher. Tiefen von über 20 Metern sind schon nach knapp 100 Metern Entfernung zur Küste erreichbar, wobei die acht bis zehn Meter direkt am Felsenabbruch auch völlig ausreichend sind, um die eine oder andere kleine Schlucht und Grotte zu erkunden.
 
Höhlenimpressionen: Wer die Bilder anschaut, kann die Faszination für das Tauchen im Gestein leicht nachempfinden. Ohne dementsprechende Ausbildung und Ausrüstung sollte man sich jedoch nicht zu tief hinein wagen
Die Küstenlinie Montenegros ist von den Felsformationen mit vielen Grotten und Schluchten geprägt. Die Struktur, durchzogen mit tiefen Furchen und Spalten, die schon über Wasser deutlich zu sehen sind, zieht sich bis in die Tiefen der Adria fort. Dadurch bietet sich ein traumhaftes Bild, welches nicht nur über Wasser Sonnenaufgänge und Sonnenuntergänge mystisch werden lässt, sondern auch im Bereich der Unterwasserwelt ein vielfältiges und abwechslungsreiches Revier für den Taucher bietet. Große Felsblöcke liegen vereinzelt auf dem Meeresboden verstreut. Die daraus resultierenden skurrilen Formationen bieten dabei viele Versteckmöglichkeiten für Kraken und andere Weichtiere, sowie verschiedene Krebsarten und Jungfische.
Hö hlentauchen, die etw as andere Erfahrung
Die Felsstruktur Montenegros lädt förmlich dazu ein, in den Schluchten nach Ausbuchtungen zu suchen. Aber Grotten sind dabei nicht alles, was man entdecken kann. Sandiger Grund an Felsnasen weist meist auf einen Hohlraum im Fels hin. Die Hohlräume liegen nicht nur in Flachwasserbereichen, sondern können auch in Tiefen über 30 Metern angetroffen werden. Wer diese Räume genauer betrachtet, entdeckt eine ganz andere Welt. Es gibt große Höhlen, die sich durchaus viele Meter in den Berg hineinziehen. Einige der Höhlen bieten mit über 70 bis 100 Metern Länge für Taucher ein einmaliges Taucherlebnis. Wichtig hierbei sind eine genaue Planung und Sicherheitsausrüstung, denn in vielen der Höhlen, die am Ende meist einen Hohlraum mit einer Kammer aufweisen, gibt es eine Durchmischung von Süß- und Salzwasser. Die „Mikovica Höhle“ stellt dabei wohl einen der schönsten Tauchplätze Montenegros dar. Der Eingang auf acht Metern führt den Taucher durch einen großen Bereich in einen über 70 Meter langen und teilweise engen Schacht direkt in das Herz des Berges. Nach etwa der Hälfte der Strecke gelangt der Taucher in eine Sprungschicht, die das klare Erkennen von Konturen in einer Tiefe von drei bis vier Metern Wassertiefe unmöglich macht. Kaltes Süßwasser mit etwa sieben bis neun Grad liegt auf dem 19 Grad warmen Salzwasser, doch wer durch die Sprungschicht in den Bereich des Süßwassers eintaucht, wird mit glasklarem Wasser und dem Bild eines Salzwassersees unter sich belohnt. Am Höhlenende besteht die Möglichkeit, sich in der kleinen Kammer den Zufluss des Süßwassers genauer anzusehen, der durch viele Stalaktiten im Deckenbereich deutlich hervorsticht. Auf dem Rückweg ins offene Meer empfindet man dann das Eintauchen ins Salzwasser wie den Sprung ins heiße Bad. Langsam schiebt sich blaues Licht an den Felsformationen vorbei und signalisiert den Ausgang. Im Eingangsbereich wieder angekommen, sollte noch der übermäßig starke Bewuchs der Wände, die von Korallen und Schwämmen teilweise mehrfach überwuchert sind, genauer begutachtet werden.
Wracktauchen, Stu mme Zeitzeugen mit vielsagender Geschichte
Wracktauchen stellt in Montenegro mit Abstand den attraktivsten Bereich für Taucher dar. Zahlreiche Relikte aus unterschiedlichen Epochen von Amphoren über Kriegsschiffe, Fähren sowie Sport- und Fischereibooten und Flugzeuge haben ihre letzte Ruhestätte in diesen Gewässern gefunden. Dabei stellt sich nicht die Frage, welches Wrack betaucht werden sollte, sondern welches nicht betaucht werden muss! Eine erste Selektion kann jedoch schon anhand der Taucherfahrung und Brevetierung vorgenommen werden. Einige der Wracks liegen in Tiefen jenseits der 40-Meter-Grenze.
Kaum betauchte Wracks in großer Auswahl, wo gibt´s denn so was? In Montenegro!
Trimixtaucher können das populärste Wrack der einheimischen Tek-Taucher, die Zenta, erkunden. Hierbei handelt es sich um einen Zerstörer, der 1914 nach einer Seeschlacht in nun 73 Meter Wassertiefe seine letzte Ruhestätte auf dem Meeresgrund eingenommen hat. Ein komplettes Flugzeug, welches erst 2008 von einheimischen Tauchern entdeckt wurde, bietet in 54 Metern Tiefe ein weiteres interessantes Ziel. Noch ist nicht genau bekannt, um welches Flugzeug es sich handelt, aber es ist naheliegend, dass es aus dem Zwei ten Wel tkr ieg stammt. Diese Tatsache gilt als Grundlage für die Recherchearbeiten. Auch für Sporttaucher in Bereichen über 40 Meter gibt es vieles, was ein Wracktaucherherz höher schlagen lässt. Bei den Ausbauarbeiten für den Hafen in Bar wurde ein Kriegsschiff aus dem ersten Weltkrieg entdeckt und in fünf Stücke geteilt, wovon drei rund 400 Meter neben der neuen Hafeneinfahrt in geringen Tiefen abgelegt wurden. Ein ideal zu betauchendes Wrack, welches zu den prestigeträchtigsten Schiffen der französischen Marine aus dem Ersten Weltkrieg gehörte. Die drei Teile sind unter Wasser gut zu erkennen, einfach zu penetrieren durch die offenliegenden Rumpfteile und bieten eine erstaunliche Artenvielfalt. Zwischen den Munitionsresten finden sich zahlreiche marine Nacktschnacken. Die Toilette auf der Brücke ist so gut erhalten, dass die Fliesen noch zu erkennen sind. Hier haben sich Kraken und Feuerwürmer angesiedelt. Wer sich in den aufgeschnittenen Bauch des Schiffes vortastet, kann über den Laderaum die Treppen bis zur Brücke hindurch tauchen und dort ins Freiwasser schwimmen. Ein Bett, Schränke und Waffen kreuzen hierbei den Weg. Das Wrack ist absolut sehenswer t und hinter lässt durch seine Geschichte auch nach dem ersten Untergang hier nun zum zweiten Male geschichtliche Spuren auf dem Meeresgrund. Nur wenige hundert Meter entfernt liegen auf einer ins Meer laufenden Landzunge in geringen Wassertiefen vier bis fünf Wracks neben- und übereinander. Teilweise ist nur noch wenig von der Struktur erhalten, aber dennoch ist dieser Friedhof für Wracktaucher ein einmaliges Erlebnis. Ein sehr gut erhaltenes Wrack ist die Quinto in 32 Metern Tiefe. Das italienische Frachtschiff sank 1940 und liegt schräg auf dem Kopf, wobei die Schiffsschraube steil in den Himmel ragt. Im Laufe der Zeit ist der Rumpf stark zerbrochen und bietet somit einen schönen Einblick über das Wrack, das teilweise von vielen Fischernetzresten übersät ist. Vielgestaltiges Leben tummelt sich hier. Weitere kleine Wracks entlang der Küste enthalten viele Amphoren, die bei einem Sturm mit ihrem Schiff untergangen sind. Segelboote und alte Fähren sind mit längerer Anfahrt ebenfalls gut zu erreichen – vor Montenegro liegt die komplette Palette für Wracktaucher wunderbar unberührt im Wasser.
Schrecken und Hoff nung liegen eng zusammen
Ein durchaus gelungener Urlaub lässt kurzzeitig nur eine Frage offen. Wo sind die Großfische geblieben? Leider bewahrheitete sich die schlimmste aller Befürchtungen anhand von persönlichen Beobachtungen vor Ort. Die Fischarmut, was den Großfischbestand angeht, kann unter anderem auf die zum Glück nur noch von wenigen Einheimischen betriebene Dynamit- und Langleinenfischerei zurückgeführt werden. Die Tourismusbehörde spricht sich gegen derartige Fischermaßnahmen aus und in Zusammenarbeit mit der Polizei werden harte Sanktionen gegen die Fischer ergriffen. Auch die Bauschutt- und Müllentsorgung über die Klippen hinein ins Meer – nach dem Motto „aus den Augen, aus dem Sinn“ – sind für Westeuropäer und Meeresliebhaber ein erschreckendes Bild. Seit einiger Zeit versucht man die illegale Entsorgung zu unterbinden. Auch der Abbau der Mülldeponien, die durch kleine Schwelbrände den Touristen ins Auge fallen, wird vorangetrieben. Bleibt die Hoffnung, dass die Regierung sich wirklich verstärkt für den Umweltschutz einsetzt und auch die wirtschaftliche und touristische Bedeutung der Unterwasserwelt für das kleine Land erkannt wird: Dann könnte auch dieses Land mehr Tauch-Touristen für sich gewinnen! JL
Tauchbasis:
Scuba Quest diving Center
Marina Bar, Montenegro
Mail: info@divemontenegro.com
Tel.: ++(382) 69 49 5604; ++(381) 63 709 8880
Ausbildung: nach PADI
Boote:
Yacht:
- Name : „DOWNUNDER“
- Länge: 16m
- Motor: 2 diesel, 500HP
- Schlafplätze: 8 (Kabinen) + 2 (Salon)
- Ausstattung: Radar, Sonar, GPS
- Plätze: bis zu 10 Tauchern
Schlauchboot:
- Hersteller: Mercury
- Länge: 5m
- Motor: Mercury 25HP
- Sitzplätze: 6 Taucher oder 8 Passagiere
Ausrüstung: Schnorchel- und Tauchausrüstung sind vorrätig,
Flaschen (10er, 12er, 15er, 18er), Blei
Angebote:
Tages- und Mehrtagesausfahrten
Wrack-, Höhlen-, Nacht- sowie Bucht und Hochseetauchgänge
Tauchkurse im Sporttauchbereich
Preise: Tagestour mit 2 Tauchgängen 60 Euro
Sprachen: Serbisch und Englisch
|
|
Oktobarska ekspedicija-
Olupine i grebeni južnog Jadrana
|
Najtvrdokorniji ronioci kluba S.D.T. Svet Ronjenja su se 21.10.2009. godine okupili u porodičnoj kući familije Dragutinović, na obali mora u Dobrim Vodama kraj Bara. Tokom popodneva i večeri ekipa je bila kompletna. Dočekalo nas je toplo veče i more koje se jedva talasalo.Međutim, vremenska prognoza nije najavljivala ništa dobro.
„Tokom noći čućeš kako more sve jače udara o stene, a kad svane poželećeš da ne ustaješ iz kreveta!“ – rekao nam je naš domaćin i vlasnik ronilačkog broda „Downunder“ Željko Dragutinović.
 
I zaista, osvanulo je kišno jutro sa razljućenim morem koje je silovito udaralo o obalu. Boja neba i mora se izjednačila, što je nagoveštavalo veliki problem. Uskoro je počela i kiša, dosadna, prava jesenja... Međutim to nas nije obeshrabrilo, pa smo u dogovoreno vreme svi bili na okupu u barskoj marini. Doneli smo odluku da ipak isplovimo do uvale Bigovica. Ispraćeni smo zgranutim pogledima i komentarima starih barskih ribara („koja je vas muka naterala sada na more“ ). Čim se pramac broda promolio iza svetionika na valobranu, shvatili smo da će ovo biti dugačak dan. Pramac broda se žestoko propinjao da bi sledeće sekunde silovito propao u talase. I tako ponovo, i ponovo... Na sreću, uvala Bigovica se nalazi na nekih petnaestak minuta vožnje. Zaklonjena je od juga i pružila nam je bezbedno utočište od talasa.
 
Od lokacija je prva na programu bila Mikovića špilja, koja se nalazi u neposrednoj blizini Bigovice. Zaronili smo u uvali i krenuli prateći liniju obale ka špilji. Na ponti je bilo kao u ključalom loncu. Talasi su bili zaista rešeni da nas razbiju o stenje, pa smo utočište pronašli u dubini. Na petnaestak metara je bilo znatno mirnije ali je i dalje ljuljalo. Nakon desetak minuta ronjenja pred nama se ukazao veliki ulaz u pećinu.
Mikovića špilja zadire preko sedamdeset metara u kopno u račva se na dva kraka. Duboko u unutrašnjosti nismo osećali uticaj talasa i mogli smo na miru da razgledamo jata kozica i po kojeg hlapa, koji su stalni stanovnici ove pećine. Po izlasku iz pećine najkraćom putanjom smo se vratili u uvalu gde smo ostatak ronjenja proveli razgledajući antičke krhotine. Za drugo ronjenje smo se pomerili na pontu Volujicu, gde smo takođe bili zaklonjeni od razornog uticaja talasa. Ronili smo na ostacima starih barži i razgledali okamenjene amfore kojih na ovom potezu ima dosta.
 
Sledeći dan je bio preslikan, samo sa još jačom kišom tako da smo bili primorani da se držimo unutrašnje strane ponte Volujica. Po planu krenuli smo na ronjenje na francuskom razaraču iz I Svetskog rata „Dag“. Međutim jugo je učinio svoje i vidljivost je bila minimalna. Nakon ovog ronjenja povukli smo se u marinu i ronjenje završili sa fenomenalnim roštiljem.
Onda je konačno krenulo lepo vreme. Kiša je stala i sunce je prvo stidljivo a onda veoma jako zasjalo. Navalili smo da nadoknadimo propušteno. Ređali su se Crni rt, Kraljičina plaža, Quinto, Carolla, koča Spiridon ... Na svakoj ekskurziji se nađe poneki zaron koji ostane u pamćenju, a ovaj put čak tri su ostavila dublji utisak od ostalih.
Na Kraljičinu plažu u blizini Čanja smo stigli po sunčanom danu. Razlog dolaska na ovu poziciju je bila mala pećina sa otvorom na vrhu, u koju se moglo uroniti na osam i na tri metra dubine. Takođe, dno je prekriveno čudnim oblim stenama veoma karakterističnog oblika.Vidljivost je bila sve bolja a voda toplija nego letos, neverovatnih 20° Celzijusa na 25 metara dubine. Razgledali smo kamene gromade koje je priroda najfinije izvajala.
 
Carolla je brod koji je potonuo nadomak velike ulcinjske plaže, pod veoma sumnjivim okolnostima. Leži na maksimalnoj dubini od 18 metara na peskovitom dnu. Neposredna blizina ušća reko Bojane rezultira promenljivom vidljivošću. Dugačak je oko sedamdeset metara a potonuo je u skoro idealno vodoravnom položaju- kao da plovi! Prava je radost što se kroz olupinu može provlačiti celom dužinom, po svim palubama što su Sveta i Miloš iskoristili zaronivši na celih dvadeset metara (u unutrašnjosti broda).
Ribarska koča Spiridon brod na kojem su tragično nastradala četvorica barskih ribara, pre tri godine. Brod je potonuo na dubinu od 26 metara naspram rta Mendra. Na njemu je do sada ronio veoma mali broj ronilaca i nalazi se u potpuno autentičnom stanju. Vidljivost je na ovom brodu još bolja tako da smo ga sagledali u potpunosti.
Sve u svemu zaključak je da je ovo bila pomalo adrenalinska ekspedicija, sa kojom smo skoro završili ovogodišnja morska ronjenja. Ili možda …?
Janez Krajnc
Poslednjih petnaestak godina među roniocima kruži priča o misterioznom avionu koji se nalazi u podmorju Boka kotorskog zaliva. Legenda je postala stvarnost 8. septembra 2006. godine. Toga dana, Dragan Gačević, instruktor ronjenja i vlasnik DC „Marina“ iz Herceg Novog bio je nagrađen za svoje četvorogodišnje traganje. U neposrednoj blizini mesta Rose, naspram rta Kabala, pronašao je misteriozni avion.
Početak septembra sam dočekao u Baru, uživajući sa prijateljima u ronjenju za svoju dušu. Sezona se završila i lagano smo se spremali za povratak u Beograd. Kasno popodnevnu siestu prekinula je zvonjava mobilnog telefona. Na vezi je bio Dragan Gačević. U bujici reči oduševljenja, registrovao samo one najbitnije: „Našao sam ga!“ Priče koje smo godinama slušali, konačno su dobile svoju potvrdu, na najbolji mogući način. Nažalost, već sutradan sam morao da krenem za Beograd tako da zaron na ovoj lokaciji tada nije bio moguć. Ovo otkriće je izazvalo burne rekcije u ronilačkoj javnosti. Na prvom srpskom ronilačkom forumu (www.akademijaronjenja.com ) reakcije su bile podeljene, od totalnog oduševljenja do poređenja sa gomilom kalcificirane gvožđurije. Takođe veoma su se podelila mišljenja o kom se tipu aviona radi. Neki su trvrdili da je u pitanju američki lovac Mustang, drugi su bili ubeđeni da je olupina na dnu britanski Spitfire,doksu treći u njemu videli nemačkog Mesershmit-a. Našoj ekipi je ostalo samo jedno: da se uputi put Rosa i zaroni na lokaciju.
 
Susret sa istorijom
Krajem septembra u Rosama je bilo mirno. Tek po neki zalutali turista i par meštana koji su dokoličarili na rivi. Dočekalo nas je toplo ali oblačno vreme i more ravno poput ogledala. Bili smo veoma nestrpljivi da pređemo sa druge strane i uronimo u zemlju čuda. Dragan Gačević nas je dočekao na svom brodu NORMA II. Opremu smo ukrcali i vrlo brzo isplovili. Od pristana u Rosama do pozicije potopljenog aviona ima nekih desetak minuta vožnje. Sidrimo se na nekih 250-300 metara od obale. Ispod nas je dno na dubini od 32 metra. More je toplo, 20° Celzijusa. Primećujem da je vidljivost na površini prilično slaba, svega nekoliko metara. Pomislih, valjda nismo toliki maleri da nećemo moći da napravimo snimke. Poslednje provere i krećemo u zaron. Nakon svega pet metara vidljivost se drastično popravlja! Izgleda da je Posejdon ovog puta ipak dobre volje. Zaranjamo u plavetnilo i već na 15 metara počinje da se primećuje dno. Postaju uočljivi rasuti delovi aviona. Stižemo do dna. Instrumenti pokazuju tačno 32 metra ispod površine. Dno je ravno, šljunkovito i na sreću bez mulja i podvodnog rastinja. Delovi aviona su rasuti u krugu od 40 metara. Prema ranije dogovorenom planu, ronilački parovi kreću u različitim smerovima, da ne bi mutili jedni drugima vodu. Jasno prepoznajem motor, stajni trap, horizontalne stabilizatore, veliki vertikalni stabilizator sa ostatkom trupa i repnim točkom. Malo dalje stoji jedno krilo i jedan impozantni dvadest milimetarski Hispano top kojim je avion bio naoružan. Počinjem da snimam. Blic moga Nikonos-a osvetljava ostatke jedne ratne drame. Svaki detalj mi je zanimljiv i pažljivo se trudim da što više toga dokumentujem. Vreme neverovatno brzo prolazi. Kompjuter je odavno propištao najavljujući ulazak u dekompresiju. Primećujem da nedostaje kabinski deo trupa – kokpit aviona. To me čudi, jer je taj deo letilice najčvršće izrađen da bi pilot bio što bolje zaštićen. Proveravam kompjuter i zalihe vazduha, pa konstatujem da je krajnje vreme da se krene u izron. Na uzbudljivim zaronima vreme uvek brzo proleti. Čekajući na dekompresionom zastanku, plavetnilu, razmišljam kako nekada moćna mašina i u to vreme čudo tehnike, nakon toliko vremena provedenog pod vodom i dalje izaziva uzbuđenje pri susretu sa njom. Na površini cela ekipa je oduševljena. Pričamo u glas razmenjujući utiske. Uostalom kao i posle svakog dobrog zarona.
Deo drugi: Muzej Vazduhoplovstva
Nakon par dana sedim pred monitorom računara i obrađujem fotografijekojesmo snimili. Manje – više zadovoljan sam snimljenim materijalom. Međutim moje skromno poznavanje istorije avijacije mi se čini nedovoljnim da bi sa sigurnošću identifikovaoletilicu.Odlučujem da se konsultujem sa vrhunskim poznavaocima iz ove oblasti, a ko bi to mogao znati bolje od stručnjaka iz Muzeja Vazduhoplovstva u Beogradu?Spremio sam materijal i zaputio se u Surčin.
Pravi čovek za ovu priču zove se Aleksandar Kolo, stručnjak za avione iz Drugog svetskog rata. Pogledavši fotografijekojesmonapravili,trebalomu je deset sekundi da kao iz topa kaže: „Nema greške, ovo je SpitfireMkIX!“ Ova tvrdnja je i praktično potvrđena kada smo se popeli u izložbeni prostor muzeja. Tu smo na licu mesta upuređivali snimljene fotografijasapravimSpitfire-om. Poklapanja su bila stoprocentna. Svi oni, pod morem rasuti delovi počeli su da se sklapaju u mojoj glavi. Na prvi pogled apstraktni oblici počeli su da dobijaju svoju namenu. Oduševljen otišao sam iz muzeja, uz dogovor da se za par dana ponovo čujem sa Aleksandrom Kolom. Nakon nekoliko dana Aleksandar se javio: „ Čuo sam se sa jednim svojim prijateljem u Londonu, pa smo zajedno malo kopali po arhivama. Mislim da bi mogli da rekonstruišemo šta se dogodilo!“
Svedok obaranja
Čaba Mađar, dugogodišnji turistički radnik, počasni konzul Mađarske u Crnoj Go-ri i potomak čuvene porodice Mađar, koja je ovde sagradila prvi hotel pre jednog veka, još se živo seća obaranja američkog “mustanga” u septembru 1944. godine. - Saveznički avioni - lovci i bombarderi su često napadali nemačke bro-dove usidrene u zalivu. Leteli su iz pomorske baze kod Barija, uvek u pa-rovima, a u zaliv ulazili iznad Krtola, pa posle izvršene akcije, preko te-snaca kod Kumbora izlazili iz zaliva kod Prevlake - objašnjava Mađar. - Na njih su pri povratku pucali flakovima-protivavionskimmitraljezimaod20mm, iz garnizona u Kumboru - nastavlja Mađar. - Bio sam dete, ali pamtim da smo, kada bi iz Kumbora “zatutnjalo”, trčali na obalu da vidimo šta se događa. Tog sep-tembarskog jutra 1944. videli smo da jedan od dva aviona, za sobom ostavlja crni dim. Iznad Luštice avion je počeo da gubi visinu, a zatim se strmoglavio u more. - Pilot je iskočio, a vrlo brzo je posada naoružane ribarice, koju su koristili Nemci stigla do njega, uhapsila ga i dovezla u Zeleniku. Bio je mlad, visok i vitak - seća se Mađar, ali ne zna ni danas šta je dalje bilo sa pilotom.
 
Rose-Beograd-London
“Ova podvodna lokacija je poznata u stručnim krugovima već izvesno vreme. Otkrio ju je 2003. godine hercegnovski ronilac Miro Spremo. On je tada pronašao većinu delova aviona i amaterski ih snimio pod vodom, ali nije mogao da odgonetne poreklo i tip aviona. Prvi kontakt sa Muzejom vazduhoplovstva u Beogradu imao je preko pokojnog kustosa Draška Kostića, koji je i sam bio aktivan ronilac. Već prvi uvid u donete podvodne fotografije I snimke delova koji su izvađeni na suvo nedvosmisleno je govorio da je reč o britanskom lovcu Spitfajer. Miro u to vreme, a ni kasnije, nije bio raspoložen da podeli svoje informacije o tačnoj lokaciji olupine. Prema njegovim tvrdnjama na dnu kabinskog prostora je pronašao čizme sa kostima pilota, što je značilo da se konkretan arheološki lokalitet mora tretirati sa posebnom pažnjom, kao grobno mesto. U to vreme, razmatrano je prikupljanje sredstava za vađenje ostataka pilota i aviona. Zbog eventualne ekshumacije ostataka trebalo je da se kontaktira britanska ambasada u Beogradu. Nažalost, ubrzo posle ovoga Miro je doživeo nezgodu (dekompresiona bolest), koja ga je trajno udaljila od podvodnog sporta i ceo projekat je pao u vodu. Ove godine je kako vidimo, Dragan Gačević ponovo pronašao, misterioznu olupinu britanskog lovca. U tome mu je pomogao gospodin Čaba Mađar, koji i sam ima vazduhoplovni pedigre. Međutim, u njegovom dečačkom sećanju postoji nekoliko rupa koje su uostalom sasvim opravdane, ako se uzme u obzir vremenska distanca. Kako ćemo videti iz ove analize, osnovna činjenica se odnosi na vreme obaranja dotičnog aviona. Osim toga zbunjujući su bili i kontradiktorni podaci da je pilot zarobljen, a prema tvrdnjama Mira ostaci pilota se još nalaze u olupini. Dragoceni podaci, koji su pomogli u razrešavanju misterije nađeni su u zbirnom arhivskom istraživanju vazduhoplovnog entuzijaste Samira Karabašića iz Londona. Prema tim podacima, a i nekim drugim izvorima, može da se kaže da se konkretan slučaj obaranja Spitfajera dogodio 7. marta 1944. godine. U ovoj akciji učestvovao je par Spitfajera Mk IX, iz čuvenog 1435. skvodrona RAF-a, tada baziranog u Brindiziju (Italija). Ovaj skvodron je u to vreme dejstvovao duž albanske i crnogorske obale, napadajući sve nemačke objekte na vodi, kopnu i u vazduhu. Tog dana cilj Spitfajera je bio napad na sidrište nemačkih hidroaviona između Kumbora i Zelenike (verovatno su to bili laki izviđački dvosedi Arado 196A-3 iz SAGr 126, koji su koristili predratnu 3. hidroplansku komandu Kraljevske mornarice kao svoju bazu). Nisu poznati rezultati ovog napada, kojeg je predvodio komandant skvodrona, major Klements (S/Ldr J. D Clements - SpitfireV•D/LZ992),alijezatoefikasnaprotiv avionska artiljerija očigledno imala mnogo više razloga za slavlje. Vođa para je verovatno pogođen u pokušaju da se posle napada u levom zaokretu izvuče preko poluostrva Luštica prema otvorenom moru. Uspeo je samo da preleti Rose i da padne u more pri punoj brzini. Njegov pratilac poručnik Čendler (F/O Chandler - SpitfireV•F/MA474) je takođe bio pogođen, ali je uspeo sa oštećenom mašinom da nabere visinu prema otvorenom moru i spase se iskakanjem padobranom. Jedno je sigurno, nije reč o američkom Mastangu, mada je pogonska grupa oba aviona bila ista. Prvi P-51 B/C su se na ovom ratištu pojavili nepunih mesec dana kasnije. Pronađena olupina je verovatno pripadala majoru Klementsu. Zaokupljen svojim problemima pratilac jednostavno nije video njegov pad. Zato se do sada ovaj gubitak britanskog majora vodio kao nestao u akciji (MIA). Rasuti delovi na dnu zaliva jasno govori u prilog činjenice da je avion udario o vodu pri velikoj brzini (oko 600 km/h). Ronilačka ekipa ove godine nije pronašla segment trupa iz predela kabine. Pronađen je motor, vertikalne repne površine sa repnim točkom, deo horizontalne repne površine, deo jednog krila, jedna noga stajnog trapa i jedan top Hispano (20 mm). Ostaje otvoreno pitanje – gde je kabina sa ostacima pilota, majora Klementsa?”- završava priču Aleksandar Kolo.
Pretraga se nastavlja
Priča je za sada nedovršena. Da bi se kompletirala neophodno je pronaći kabinski prostor i proveriti da li u njemu ima posmrtnih ostataka majora Klementsa. Mesto pada drugog aviona kojim je upravljao poručnik Čendler, je takođe nepoznato. Ne zna se ni njegova sudbina u nemačkom zarobljeništvu. Jedno se zna sigurno: potraga će biti nastavljena na proleće, čim vremenski uslovi to budu dopustili. Poznavajući Dragana Gačevića, sve je moguće.
Janez Krajnz, Ronilacki Svet
 
|
|
|
Diving vessel "Downunder" was a host to a group of technical divers from Czech Republic, as a part of 2005 Zenta Expedition. This Austro-Hungarian battle ship was sunk in 1914 during the WW1 by the allied fleet, near Petrovac (for more information, check “dive locations”).
With a help of the sponsors like "Skoda" and "Messer", the expedition was well organized, equipment was excellent, and the dive team showed the highest level of training and physical preparedness during this demanding wreck dive to the depth of 73m. The team consisted of 10 tri-mix open system divers, 2 re-breather divers, as well as 6 members of support team. Logistic support was also provided by the Czech vessel "Laboe".
With the best possible organization, we still feared the most important thing: Will Zenta show herself to us in her entire infinite beauty, or will she be shrouded in the veil of the cloudy water, which is the often the case at this location. When the first two divers surfaced, we were happy and excited to hear that the visibility was about 25m. During 4 days of diving, thanks to the good conditions and excellent equipment, divers managed to produce some of the best photo and video material of the wreck that I had ever seen. I hope that soon we will have a chance to see the video material in the form of documentary. We also learned many new facts about the wreck. For the crew of "Downunder" and myself it was the certainly the most pleasant and educative experience to work with such group of extraordinary divers. This expedition had also opened up the door for other divers from Czech Republic to come and visit this wreck that proved itself one more time to be the most attractive dive destination for technical divers in Montenegro.
Zeljko Dragutinovic
|
|
|
Ronilacki brod "Downunder" je bio domacin grupi tehnickih ronilaca iz Ceske Republike u okviru 2005 ekspedicije na olupinu Austro-Ugarskog ratnog broda "Zenta" potopljenog 1914-te godine od strane saveznicke flote u blizini Petovca (za detaljnije informacije pogledajte “Dive Locations”).
Ekspedicija je uz pomoc sponzora kao sto su "Skoda" i "Messer" bila veoma dobro organizovana, oprema je bila vrhunska, a clanovi ronilackog tima su pokazali najvisi nivo obucenosti i fizicke spremnosti tokom ovog zahtevnog ronjenja na dubini od 73m. Tim se sastojao od 10 tri-mix ronilaca sa otvorenim sistemom, 2 ronioca sa rebriderima kao i 6 clanova tehnicke podrske. Logisticku podrsku je pruzio i Ceski brod "Laboe". Ekspedicija je bila medijski pokrivena od strane Prvog kanala Ceske nacionalne televizije.
Uz najbolju mogucu organizaciju, ipak smo strepeli od najvaznijeg faktora: Dali ce nam se Zenta pokazati u svoj svojoj lepoti, ili ce kao sto je to najcesce slucaj na ovoj lokaciji olupina biti obavijena jedva prozirnim muljevitim velom. Bili smo odusevljeni kada je prvi ronilacki par javio da je vidljivost oko 25m. Tokom 4 dana ronjenja, zahvaljujuci dobroj vidljivosti i odlicnoj opremi, ronioci su napravili do sada najuspesnije fotografije i video zapise sa ove olupine, koje sam imao prilike da vidim. Nadam se da cemo video zapise imati prilike da uskoro vidimo i u vidu dokumentarnog filma. Takodje smo naucili mnogo novih stvari o ovoj olupini.
Druzenje i saradnja sa ovom izuzetnom ekipom ronilaca, bilo je neobicno prijatno i edukativno za posadu "Downunder"-a. Ova uspesna ekspedicija je takodje otvorila vrata ostalim roniocima iz Ceske Republike da posete olupinu, koja je jos jednom dokazala da je najatraktivnija destinacija za tehnicke ronioce u avatoriju Crne Gore.
Željko Dragutinović
|
|
|
